Матуранти

НАШИ МАТУРАНТИ

Разредне старешине, ученици и запослени у школи, испратили су наше матуранте.

Драги моји:

Невена, Ана, Вуче, Тијана, Стефане, Уроше, Лазаре, Вуче, Нађа, Предраже, Валентина, Василије, Нађа, Милице, Анђелика, Ивана, Јелена, Лано и Борисе полако, али сигурно, напуштате најбезбрижнији период живота. Сада вам предстоји време пуно неизвесности и великих дилема. Одлуке које будете доносили, трудите се да доносите рационално и отвореног срца.

Једнога дана свако од вас ће радити на неком послу и шта год то било надам се да ћете радити поштено и одговорно. Такође, желим вам да тај посао волите, да уживате у свом раду и да се осећате онако како сам се ја осећала радећи са вама – испуњено и задовољно. Јесте понекад било тешко, и вама и мени, али било је задовољство подучавати вас и истовремено учити од вас.

И даље ћу бити овде уколико вам буде потребна подршка или савет, а очекујем да ћете нам се враћати како бисте са нама делили своје успехе.

За вас се отварају нови путеви. Корачајте храбро, истрајте на остваривању циљева и усвајајте нова знања. Знање је једина „ствар“ коју ћете заиста поседовати и коју вам нико не може одузети!

Мењајте и усавршавајте себе како би и свет постао савршен. Учините овај град и ову планету лепшим и сигурнијим местом за живот.

Верујте у себе! Ја верујем у вас!

Ваша наставница.

Јелена Лазаревић

Драги моји,

Искрено се радујем заједно са вама и вашим родитељима успешном  завршетку ваше основне школе.

 

Ово ,,моји“ није само уобичајено ословљавање. Заиста сте моји постали долском у моје одељење и то нас је повезало за цео живот.

Поносим се што сам била ваша учитељица. Кроз наше четири године дружења било је свега, и смеха и суза, и петица и јединица и спорта и глуме и растанака и нових пријатеља у разреду. Оно по чему вас посебно ценим је ваша способност прихватања различитости и подршка коју сте пружали једни другима.

Инспирисали сте ме да радим боље, да се трудим више. Ваша генерација ме је обогатила мноштвом корисних искустава.

Хвала родитељима који су и вама и мени били права, безрезервна подршка без које не бисмо могли квалитетно напредовати.

Желим да храбро и без страха кренете у сусрет будућности. Немојте се ништа бојати – само небо вам је граница. Иако се више нећемо виђати и дружити тако често, ја ћу увек бити ,,ту негде“ увек уз вас.

И за крај, који заправо није крај него нови почетак:

Желим Вам живот пун радости и вере да можете све што пожелите. Не заборвите да волите, разумете, опростите…

Воли вас ваша учитељица  Јасмина

Поштовани матуранти одељења 8-2,
Имала сам велику част и одговорност да будем ваш одељењски старешина и наставница четири године.
Трудила сам се да вам пренесем део свог знања, позитивне енергије, животног искуства и ентузијазма. Надам се да сам успешно дала свој допринос вашем сазревању и одрастању у боље људе.
Желим вам сву срећу у будућем школовању. Будите истрајни, упорни и храбри. Пронађите професију коју ћете волети. Будите вредни, стрпљиви и посвећени ономе што сте одабрали. Надмашите нас, ваше наставнике и васпитаче.
И на крају, да не заборавим најважније. Брижљиво чувајте вредне успомене на најлепши део свог детињства који сте провели у вашој „Четвртој“ школи.
Срећно!
Маја Станковић,
Одељењски старешина VIII2

Говор IV-2

 

Драги моји ученици,

Сваки учитељ се, верујем, у оваквом тренутку осећа и изузетно срећно, јер пред собом види одраслу децу која су изашла на прву од много животних раскрсница и схвата да су порасли да кроз живот иду сами; а уједно и тужан, јер одласком из ове школе, као да одлази и део њега.

Али верујем да ћете се ове школе радо сећати, као и сви ми који смо је давно завршили и верујем – једног дана када будете одрасли, знаћете да је овај период вашег живота био најбезбрижнији и најлепши.

Јуче, када сам гледала фотографије ове генерације, пожелела сам са вама да поделим по чему ћу се сећати сваког од њих (извињавам се унапред по редоследу, насумичан је):

 

  • Првог дана, на прозивци првака, једна девојчица је плакала – желела је да буде баш у овом одељењу. Касније је то била тиха, вредна, одговорна девојчица, дивно је свирала флауту, лепо је цртала и уредно писала. На крају првог разреда је изненадила и мене и себе – освојила је треће место на “Кенгуру“. То је УНА СТЕФАНОВИЋ.

 

  • Добар рецитатор, чврстог става, добар ђак, а касније и одлична глумица у представама. Дивно је свирала  виолину, постављала ми необична питања која нико други не би изговорио, увек учествовала у анализама дела и чврсто бранила своје мишљење – НИКОЛИНА ПАВЛОВИЋ.

 

  • Још једна девојчица која је лепо свирала флауту, дивно цртала, мирна, тиха, ретко када би се јављала на часу, али када бих је прозвала – увек би знала одговор. Нежна, плаве косе и очију – ИВА БОШКОВИЋ.

 

  • Била је најмлађа ученица, рођена 1. јануара, верујем као прва беба у тој години. Била је као наша беба у одељењу, увек да слободно пита, од првог дана се издвојила сјајним и необичним цртањем па је и заслужено у 4. разреду 1. место да ликовном  конкурсу. Тада је добила и прву „плату“ – новчану награду, што је и њу изненадило. Остаће ми у сећању њен диван рад о деки на писменом  задатку и њене и моје сузе у оку. Реч је о ОЛГИ ГЛИШИЋ.

 

  • Најмлађи дечак у одељењу је рођен у фебруару. Изузетно начитан, духовит, често би ме одушевило његово знање из готово свих области. Једном је за један угледни час „Моје тело“, за који сам најавила загонетна питања која ћу ЈА припремити, ОН је смислио питања, као да предаје лекцију. А да не кажем да није било питања на која није имао одговор. Дивно је цртао, сјајно „носио“ готово сваку представу, писао саставе, песме, а за крај 4. разреда – једну посветио и мени. Хвала ти, ЛАЗАРЕ ГРУЈИЧИЋУ!

 

  • Његов најбољи друг од првог разреда, нежни, емотивни, тихи, црвенокоси дечак, такорећи нечујан. Миран и пажљив на часу, вредан и одговоран, увек расположен за фудбал. Остаће ми у сећању једна улога у новогодишњој представи, кад је сјајно глумио дечака који се успротивио Деда Мразу. Радује ме да се и даље друже и да ће, верујем, бити то једно дуготрајно пријатељство – Лазара и њега, ФИЛИПА АНЂЕЛКОВИЋА.

 

  • Упознала сам је готово када је била сасвим мала. Радила сам са њеном мамом у једној школи, а потом се наше пријатељство наставило. И пре него што је кренула у први разред, виђале смо се, како би јој полазак у школу био што лакши. Волела је наставу, часове, таблицу множења и дељења, па нико из одељења није могао да је победи и изговори резултат пре ње. Памтила је лако песме, причала лекције уз слике. Била је посебна и тако је памтим – АНЂЕЛА ЧЕЛЕКЕТИЋ!

 

  • Још једног дечака из овог одељења знам од рођења. Био је наш „прећутни договор“ да не одамо тајну да смо кумови. Сад кад завршава осми разред то смем да кажем. А верујем да се то никада није осетило. Чак, напротив, на њега сам увек могла највише да викнем и изгрдим га, јер знам да је „мој“ и да се неће наљутити. Увек ведар, расположен, насмејан, спортског духа, стонотенисер, голман, шаху га је научио деда којег је много волео. У нашој последњој представи, улога оца који се хвали својим оценама – одлично му је „легла“. То је он – ВЕЉКО МАНОЈЛОВИЋ.

 

  • Ову девојчицу ћу памтити као веома тиху и скромну, али веома чврсту када жели да укаже на неку неправду. Била је толико искрена, да никада нисам сумњала у њене речи. Надам се да ће та врлина увек красити АЛЕКСАНДРУ ПЕТРОВИЋ.

 

  • Изузетно је свирала клавир, колико ја памтим. Старије сестра јој је увек чувала „леђа“, тако да је била заштићена на великим одморима од свакога. Зато је постала на моменте неустрашива, али врло често и скромна и нежна. Била је борбена у игри „Између две ватре“ и спретна на часовима физичког васпитања. Сећам се оног часа „Моје тело“, када је сјајно пантомимом представила појмове са папирића. Лепо је цртала, глумила, певала, била вођа ритма у неким нашим извођењима. Надам се да и данас користи те своје таленте – НАЂА МАТИЋ.

 

  • Када сам је први пут угледала, нисам могла да не приметим тај њен шарм, дивне очи и божанствен осмех. Од првог разреда – одговорна, вредна, истрајна у сваком раду; у једној представи мама у штиклама , које иако су је жуљале, морале су до краја бити на њеним ногама, да би све било како је планирано. Спретна у играма, успешна каратисткиња, са маском чилидерсице на једном Супер кампу. Сјајна у цртању, математици – све је код ње морало да буде онако како је задато. Мислим да је заслужено добила титулу ђака генерације и честитам јој на томе. Браво, СТАША КУЗЕЉЕВИЋ.

 

  • Од првог разреда је изгледала зрелије од својих вршњака – и по говору и држању. Ишла је на фолклор, учила нас на часовима неке кораке које је тамо савладала, била је вредна, одговорна, ведра, искрена, њена позитивна енергија нас је све покретала. Увек културна и пажљива према другима. Остаће ми у сећању њена улога маме у једној представи за 8. март, где није проговорила ни реч, али је одлично представила шта све мама ради у једној породици. Верујем да ће једног дана бити сјајна мама – АНЂЕЛА АНЂЕЛКОВИЋ. Хвала ти за сваку дивну поруку за рођендан и празник и дан – данас!

 

  • Био је мали и ситан у првом разреду. Изузетно миран, повучен, тих. Без много речи, послушно је радио све што му се каже. Веселих очију, радознао, на часу би се само појавио са свеском коју би ми потурио, без речи, да видим да је успео да уради оно што сам му задала. Његов осмех, док би се враћао на место када га похвалим, нећу никад заборавити. Драго ми је што је израстао у дивног дечака – НЕМАЊА ФЕТОВСКИ.

 

  • У почетку се издвајала ретким именом. Тако сам је лако запамтила на почетку првог разреда, што ми некада није лако. Била је необична, бунтовна, често у свађи са другарицама, али искрена и смешна у објашњењима. На крају једног разреда, требало ја да пређе у другу школу због пресељења, али је толико плакала, да се мајка предомислила и остала је овде до краја. Ведрог духа, памтићу је по: „Добар дан, учитељице! Како сте?“ и по симпатичном, котрљајућем „Р“ – ЈАЊУ КУСТУРИЋ.

 

  • Од првог разреда се није стидео ништа да пита. Био је отворен, искрен, духовит, често би добацивао неку шалу. У једној представи је пристао на улогу коју нико други није смео да одигра – тату који добије поклоне уместо маме. Касније се сјајно снашао у улози деде у другој представи, а памтићу га и по необичним цртежима и награди на једном ликовном конкурсу. Сјајно се сналазио у модерним технологијама, па се надам да ће то можда бити његов животни пут. ЛУКА МАТИЈЕВИЋУ, хвала ти за културно јављање кад год ме сретнеш. Памтићу те и по том твом дивном гесту!

 

На крају, поменућу и ученике који су започели школовање у нашем одељењу, али завршавају га у некој другој школи.

 

  • У одељење је дошао у другом разреду. Причао је више енглески, мање и несигурније српски. Био је нежан, умиљат, често повучен. У сећању ће ми остати наш боравак на Супер кампу и како смо истрајали на одвајању од родитеља. Какве су то муке биле…било је тешко, али успешно! Сада је израстао у дивног, коврџавог дечака, ког сам срела прошле године на истом Супер кампу. Сада је био сигуран, ведар, чак је и помогао једном мом садашњем ученику како да се снађе у одређеној ситуацији. Памтићу га по репу, плесу и певању – ЛУКУ МИРЈАНИЋА!

 

  • Иако је био изузетно озбиљан и затворен за своје године, схватила сам већ у првом разреду да ће бити добар ђак, вредан, упоран и истрајан у раду. Нисам погрешила. Није волео да црта, али је ипак освојио једну награду на ликовном конкурсу. Пристајале су му и озбиљне улоге – у представи је, рецимо, играо директора тржног центра чије срце смекша на крају представе када чује речи своје ћерке. Надам се и да је и у Африци успешан и вредан дечак – ДИМИТРИЈЕ ЕРИЋ!

 

  • Рођена је истог дана када и Немања Фетовски. Њена зрелост је огледала у свему. Бритак језик, ведрина, осмех, мудрост, одговорност. Све је то красило од старта. Свирала је флауту, била главна улога у готово свим представама. Сјајна у анализи сваког књижевног дела. Одлична рецитаторка…и данас ми у ушима одзвањају речи једне песме коју је она сјајно рецитовала:

 

„…Речју, за принцезу ове речи важе:

То је неко ко је мажен и пажен.

Док набрајах ово и  дувах у чај –

Одједном ми сину: ПА ТО ЈЕ МОЈ СЛУЧАЈ….“

Била је набоља другарица са Сташом, а често су знале да се посвађају. Па се сутра поново измире. Па траже да седе заједно, па да их разместим. Бескрајно симпатичне! Волела бих да је сада са нама – ЛЕНА ТОПАЛОВИЋ!

 

Извињавам се и ученицима овог одељења, УРОШУ МИШКОВИЋУ и МИХАИЛУ ГАЈИЋУ, али нисам стигла да вас упознам и напишем нешто о вама. Али, верујем да и вас, свакако, красе неке дивне особине.

 

Ево, драги моји, ми вас испратисмо до оне животне раскрснице. Моје колеге и ја се враћамо, да неку нову децу учимо животу, радостима, успонима, падовима. На неком од путева, можда вам неће бити баш лако. Али је баш зато и овај живот леп. Биће смеха, суза, радости, правих пријатеља, љубави, грешака….Све је то природно. Нема припреме за то, али снаћи ћете се, знам.  Немојте само изгубити све ове врлине које сам у вама пронашла. Градите их, будите вредни, искрени, добри људи, пријатељи, предани и поштени у послу. А ја ћу вас се радо сећати. Овако како сам вас описала…и по још много чему, али нисам стигла да кажем. То је привилегија коју имам – да једног дана, када будете одрасли, сетим се какви сте били као мали! Посебни, баш онакви какве ћу вас увек памтити.

 

Срећно, драги моји!